Сјен свог образа

сјен свог образа провуци
кроз њежна клатна дана
зарумењену тиху бол њему
у обрисе сунчане уцртај
и сјај низ косу у потоке по земљи
у јединств Вишемира
снагом Сфинге отицања

јер

вријеме је жена
изубијана музиком сломљених чекића
што умире на концу клависрког концерта за четири руке

вријеме је човјек
прикован на стубу Хроновог срама
што плаче почетке у сузи свакој с одговором воде

вријеме је дијете
заробљено у игри сопственог познања
што питања пресавија у папирне чамце за плутања по ноћи

стога

утисни лице временом брисано у платна земаљска
образину дана с лица трена скини
и пусти да падне ноћ
чекај на говор звијезда