Мнемосина

с јесени се питам
шта сумрак ради у твојој коси
и очима испуцалим у вид
ко постељу земљану простирем грање
и маглену ријеч без корјена жеђам
да има те свуд да с планина силазиш
с ехом да пробудиш одјек што се гаси
између земље и неба
док шкртари стварност над благом васколиким
тек слутњом кључа преведена у сан
смртно над бесмртним спаваш
у ћутању над собом самом бдиш